— За ваш посао и нису потребна велика знања. Ту је важна практика...

— Јест, добро сте рекли. Практика, света практика! Нисам ја узалуд практиковао дванаест година, па зато се сад не бојим ни једног правника. Моје осудно решење не обара се тако лако! А правници шта ми знају? Не знају рад на једном обичном регистру, а већ онако... тхи!... — рече он, махну руком по ваздуху и насмеја се гласно, па онда настави:

— А ви, то је већ друго... вама требају многе школе. Без тога не може да се ради ваш посао како ваља. Него знате шта: упишите и мене у први разред; ја бих баш волео да учим код вас... Тако да седим у скамији, па само вас да гледам и слушам.

Љубица поцрвене изненада, саже главу и погледа га онако испод очију.

— Кад не би требало да се једе и живи, одговори она смешећи се. Али треба зарађивати хлеб.

— Хлеб?... понови он; какав хлеб! Зар још и о томе да се бринемо. Реците само колика нам сума треба да безбрижно проживимо. Све да вам спремим.

— Ха-ха-ха... окрете Љубица у шалу. Кога ди сте наумили заклати, да се тако брзо обогатите! Нека, молим вас: тако млади, па да идете на робију...

— За вас је слатко и на смрт поћи, узвикну он, смешећи се.

То већ беше много. На тако отворен разгор Љубица не беше навикла. Она, чедна детиња осећања, која се улевају у душу још мајчином храном, почеше се бунити, али их постепено ућутка и заглуши женска таштина. Ипак осећаше неку пријатност од ових смелих речи, и ако је добро знала да су то само речи, да се то говори у другом смислу. Ко ће разумети женску душу!...