престиже га и сама рече: истина, није углађен ни... дотеран, као што би требало, али је добар човек.

Писар за то време непрестано погледаше ћату, док се овај једва сети, па се одједном диже.

— А нама остаде онај дневник онако... Да идем да га закључим, рече он смешећи се,

— Иди молим те, али немој сумирати без мене. Причекајте ме и спремите ручак.

— Ха, то се већ разуме. Како!... рече он и удали се са неким значајним осмехом на устима.

Стојан, који стајаше више учитељице, исто онако најежен и згрчен као и Гојко, обрте се и оде у школу, машући главом неповерљиво и шапућући у себи: »Ја, братићу, тако је то; видим ја!...«

Гојко га дочека на вратима своје учионице, намрштен, а из очију му се читало питање: »Шта је?«

— Остадоше њих двоје сами. Овај креса оком, креса, док се Богосав сети па оде. И ја се склоних, братићу, од зла. Не знаш ти каква је ово сила у срезу; и капетан га се боји; тако је то, братићу мој. А она не зна, него... Хеј, што ти је женска глава!... Ама Бога ми, господине, једнаке су: и ове ваше учевне и оне наше конђаре. Је ли њој дуга коса!... Ехеј-хеј!...

Међутим на пољу писар отпочео напад, по свима правилима донжуанске тактике. Најпре се већ обавестио о њеним родитељима, о школовању, о свему, док се тако мало упознаше и зближише, па онда поче по издаље добацивати похвале њеној лепоти, памети, лепом положају који заузима... Љубица, коју све више обузимаше женска сујета, попушташе по мало од оне првашње збиље, па се стаде и она упуштати у разговор, који је водио само циљу.

— Допада ми се, знате, тако са образованом женском... разговор је веома пријатан. О чему год хоћеш, све те разуме... па и сам да се поучиш чему. А ни ми вам нисмо баш тако велике школе учили.