Деца изнеше столице; одједном се ту нађе и Стојан, који ћутећи намести столице у хлад па се измаче, гледајући писара онако исто необично, најежено, као и Гојко.

— Извол’те, немамо све удобности као код куће, рече Љубица седајући и смешећи се. Она је већ ухватила на себи два значајна погледа писарева, па је одмах обузе она женска жудња за допадањем. Уједно опази Гојкову натмурену, згрчену фигуру, па одмах помисли да њега сад гризе љубомора, те се са осмехом обрте писару, погледајући лукаво, испод очију, на Гојка.

— А већ младе учитељице и у својим кућама имају велике удобности!... Ха-ха-ха... насмеја се писар. Знамо се добро колико смо тешки. А, Богосаве, седи, рече он ћати, који се слатко смејао одговору његову.

— Голаверија смо, брате, сви па то ти је, придружи им се ћата овим фамилијарним тоном.

Љубица плану и намршти се. Писар то спази, па се обрте ћати:

— Баш си права гејачка цепаница; нећеш се никад истесати.

Ћата се стаде врпољити и чудити шта је то погрешио, а писар се окрете Гојку:

— Извол’те, господин учитељу у друштво!

— Захваљујем, морам на посао. Децо, у школу! скомандова он, па се опет згрчи и, онако намрштен, оборене главе, уђе са децом у школу.

Писар погледа за њим иронично, као што обично гледамо какве полуумнике, насмеши се и махну главом, па се обрте учитељици:

— Шта је ово... хе-хе-хе?... Какав вам је ово колега?

— Одличан учитељ и веома добар друг, одговори Љубица озбиљно и одлучно, па видевши да се писар спрема да избаци неку пошалицу на Гојков рачун,