— И не журим се. Него гледам вас једнако, па баш дођох нарочито да чујем... како то ви... Некако то ви радите друкчије, живље.

— Хм... кажем вам... поче он отезати, па у говору баци поглед на сокак и прекиде, занеми. Угледа сеоског писара, а уз њега учини му се да промиче поред прошћа црвена полицијска капа. Увек су му полицајци били одвратни, а сад му се овај што долази учини као јастреб, који се залеће у мирну и безбрижну пилеж. И Гојко, као са неким предосећајем, стаде се нервозно окретати око себе, као квочка кад осети опасност, па скупља око себе пилиће.

Љубица погледа за његовим очима, па видевши ко долази, намргоди се и заузе неки одсудан, само њој својствен положај ишчекивања. После јој се учини веома незгодно да баш тако отворено покаже, како је раније опазила госте, па их сад ишчекује. С тога се обрте Гојковој деци, па их стаде нешто запиткивати, али тако неумешно, да деца одмах опазише због чега се она обраћа к њима, па сваки час погледаху у страну, од куд се приближаваху гости.

У двориште уђе срески писар у новој полицијској униформи, која тек беше прописана. Нову официрску капу накривио на десно ухо, а сјајну никловану сабљу пустио те се вуче по земљи и звецка кад удари о какав камичак. Лице му младолико, сасвим бело, нос погрбљен, дугачак, а бркови танки жућкасти; по образима и бради израсле ретке жућкасте длаке, које се не опажају на први поглед. Очи му плаве, мале, па необично светлуцају испод меснатих капака; са стране око очију кожа се почела брчкати, те даје целом лицу израз скривеног лукавства. Са лица му бије она позната надувена тупост, која је својствена многим нешколованим представницима власти. Он се приближаваше слободно, готово дрско, и на Гојков учтив