Његов озбиљан одговор увери децу да је то доиста учитељ, па се бојажљиво уклонише на ливаду.

— Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци.

Је ли ово Орловица?

— Јесте, господине.

— Да ли је школа далеко одавде?

Дете се обрте к селу, пружи руку на једну од ближих зграда и рече:

— Ено је, ви’ш она... с високим оџаком.

Путник распита дечка још о многим другим стварима, које су га интересовале; тако сазнаде да је новопостављена учитељица већ приспела, да су одборници са кметом данас код школе, да одређују учитељици квартирину, пошто она нема стана у школској згради. Чувши то, путник се диже и пожури к школи, да би застао школски одбор на окупу.

»Учитељица нема стана у школској згради« понављаше он детиње речи, корачајући лагано и несигурно својим кратким ногама. Он и сам не зна зашто му баш та мисао застаде у глави, он не помишљаше ни на шта друго, али тек осећаше, да би му много пријатније било, кад би и учитељица становала у школи. »Овако... незгодно: сами обоје!« После стаде да мисли о школском одбору и осети да га обузима његова обична бојажљивост. Би му то непријатно; он се намршти и убрза кораке.

»Кад ће ме то једном проћи! уздахну он. Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам. Само да не буде она ту, док се мало свикнем на људе, па после ћемо лако...«

»Рекоше да је много лепа и млада... Сад право из школе помисли он и подиже напред своје велике сањиве очи. Беше већ ушао у село, па гледаше да не изгуби из вида школу, која се, са својим високим димњаком