почиње уједно и сама опажати, а то је и Гојко напоменуо, да јој деца почињу бивати све више утегнута и повучена, нестаје са њихових лица оне обичне дечје живости и она почињу личити на војнике у фронту. Она зна шта је узрок томе и осећа да ме може ништа учинити да нестане ове појаве. Узрок лежи у њој самој, и он је тако тесно спојен са њеним бићем, да се већ више не може отклонити.

»Како то, мисли она, гледајући на Гојкову децу: бар од њега сам живља и окретнија, а гле како су наша деца!... Зар он са оном његовом пипавом мирноћом може да створи овакав живот... гле како се живо и весело разговарају! А ја... са овако живом природом, стварам војнике. Чудно!... Али знам, то је све она проклета моја суровост. Шта ћу, не могу друкчије.« И она склони своју дечицу за школу, рече им да се ту играју, па се онда полако приближи Гојку. Он стајаше међу децом, па им говораше нешто живо машући рукама. Она са чуђењем посматраше како онај сплетени Гојко стоји пред децом, како им живо и весело прича, са уста му никако осмех не силази. А дечје очи, управљене на њега, горе, горе, као жеравице...

»Боже како је ово лепо! Што и ја не бих могла овако. Баш ћу да огледам... не, не да огледам, него да и ја окренем овако, сасвим да окренем... Што, гле само како то он полако, смешећи се... Зар ја не бих могла тако?...«

Гојко по дечјим погледима осети да она стоји иза њега, па одједном прекиде рад и приђе јој, гледајући преда се збуњено, али му још у очима играше она весела, ватра, која га грејаше у послу.

— Ви, одмор... да. Хе, ваши су мали, не треба се са њима много журити.