па ништа.... Али не иде, бадава, знам ја себе. И он се скоро гласно насмеја, јер представи себе како би изгледао, кад би одједном стао облетати око Љубице и удварати јој се као какав окретан каваљер. Ова му се мисао, поред своје смешне стране, ипак свиде и он већ замисли себе обучена у најфиније одело, стаде замишљати неке нарочите манире, за које држаше да могу јако утицати на девојку. И одједном, усред тих сањарија, он се трже. »Шта је ово... шта ово ја мислим и чиним? Зар то ја чиним од истине... ја, који до сад не смедох погледати у женско!... Бежах од њих као од ђавола, као да ће ме један поглед њихов сатрти. Шта је ово?!... Хм... то је нешто ново, што до сад није било, то се сад нешто почиње, мора бити... Али шта?« И њега опет стадоше претресати некакве топле, пријатне струје, које потицаху отуд од некуд од срца...

— А, ево мог стана, узвикну Љубица, дигнувши главу. Да је раније па да свратите, али је већ мрак...

Гојко се трже и готово одскочи корак натраг.

— Како... не, не, молим... Има времена, други пут...

— Е онда до виђења. Лаку ноћ! рече она и климну главом кокетно, па се обрте и уђе кроз вратнице у своје двориште.

— Лаку ноћ, рече он за њом, прихватајући се шешира и гледајући кроз сутон необичну силуету, која се удаљаваше од њега испод пуних китњастих шљивових дрвета.

— Ех, уздахну он и окрете лагано корачајући к своме самохраном и невеселом стану.

VI.

Протекоше још три дана. Љубица све више улази у посао и све се више одушевљава радом. Истина она