»И од куд је баш тако тежак живот? стаде Љубица мислити. Тешко је нерадницима и онима који би хтели само да заповедају, а мени, што?... шта има да ми буде тешко. Мојој деци ја заповедам, а друге старије морам слушати; није вајде. Сваки има по неког старијег, кога слуша, па тако и ја... Него није то. Опет они мисле о нечем другом, о чему неће да говоре преда мном... опазила сам то. Али шта?... Свеједно, ма шта било, није тако страшно... А овај Гојко баш је добар човек и... одличан... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља. Морам му говорити нек се јави за испит. А што?... Зар се мене што тичу његове ствари?« — запита се она бојажљиво, аналишући са зебњом своја осећања, али се одмах умири. Некакав ђаволаст, детињи осмех пређе јој преко усана и она баци поглед на Гојка, онако у косо, не осврћући главе к њему.

А Гојко се погнуо, па мери очима сваки свој корак. Тек по неки пут скрене око у страну, те више осети но угледа танахну фигуру девојачку уза се. И он се дао у неке мисли, од којих му се густе веђе час навуку и натмуре као илински облак, а час се разведре и развуку у весео блажен израз... »Ала би то био живот, Боже!... али ко сме о томе мислити... Није то за мене, за оваког хм... како да кажем... повученог, јест баш туњавог... Туњав сам, није вајде«. И он као са неком злурадом жестином понављаше овај израз, који му одједном постаде тако пластичан и жив, и што је најглавније одговараше потпуно — како он мишљаше — његовом стању. »Туњав! заиста јесам. А што, зар ја не бих могао бити онако окретан и живахан, као Веља? Не може да се смири на једном месту, врти се на столици, игра му, чини ми се, сваки мишић на телу. Мислим баш да бих могао, кад бих се одлучио. Што, зар је то тешко: врд... врд тамо амо,