плива у срећи и сновима, да се весели животом и сунцем... Нема никакве бојазни!... Дај да се живи!...«

А Велимир се нагнуо Гојку па му шапће:

— Камо ти нове, лепе хаљине, несрећниче!... Што се брукаш у тим дроњцима! Дотерај се мало, подшишај се, поткреши ту брадурину... Отвори очи, ако хоћеш да поиграмо уз месојеђе.

Гојку засветлеше очи. Он баци поглед на Љубицу, која иђаше напред путањом, па одговори другу шапућући:

— Баш сам то јуче и сам мислио.... Гледаћу, чим примим плату. Знаш, дужан сам мало...

— Па кад дођете к мени, разговараћемо на само о томе. Гледајте да дођете још ове недеље, док је лепо време.

— Е сад нам можете показати како ћемо наћи пут за вашу школу, рече Љубица и стаде.

Веља им објасни куда ће проћи, па се по том, проговоривши још неколико речи, руковаше и растадоше.

Гојко и Љубица враћаху се, пуна срца, весели и задовољни, као што се обично враћамо кад испратимо кога госта, с ким смо пријатно провели неколико часова.

— Баш красан човек, рече Љубица; — весео, отворен, и тако лепо говори о нашем послу.

— А, Веља је и у школи био веома отресит. Знам да ћемо код њега наћи читаву библиотеку.

Тако идући к селу претресаху полако добре стране свога новог друга и пријатеља. Ова лепа вечерња шетња освежила их и улила нову снагу у грудима, па осетише да им се разлива нека пријатна веселост у срцу; осетише оно познато задовољство од здравља, с којим се код младежи вазда јавља нека жудња за нечим веома светлим и магловитим... Беше им жао да остану свако за себе сами, па иђаху заједно не знајући куд ће; ућуташе и свако мишљаше за себе...