који се код почетника дуго задржава, над, ким се они смеју и ако су њиме прожмани и запојени.

За то време Гојко нешто живо преговараше са Стојаном у својој собици и после краћег времена јави се, као резултат преговора, велика чаша, пуна бистре хладне воде на рапавој, прљавој и сувој руци фамулусовој; у другој држаше међу прстима парче шећера, и то све с великом пажњом поднесе госту.

— Извол’те и прошћавајте... Ми смо ти, братићу, знаш, бећари и сиротиња. Што је дао Бог... Будите задовољни!...

— Гле, молим те, чуда! рече му Велимир, смешећи се.

— А кад пре добави ту чашу и шећер из комшилука? За воду те не питам с тога, што знам да је имаш бесплатно.

— Е, немој баш тако, братићу. Имамо и ми по нешто, и ако смо сиротиња. Тако је то.

Гојко развукао уста у широк сладак смех, а главу окренуо у страну.

И Љубица се зачуди, кад пре нађоше ову згоду за послужење, а на Вељино питање и она се слатко насмеја.

— Је л’ ти ово комшијска чаша? обрте се гост Гојку, који се још лупаше длановима по колену од силна смеха.

— Наша, братићу, одговори Стојан за свога господина. Наша... школска... а то ти је ка да речеш моја, господинова и госпођина. Нас смо троје ту... као...

— Као једна породица, допуни га учитељ.

— Тако, братићу, тако... хвала је господу Богу, који је благословио наш састанак...

— Е, зар већ!?... узвикну Веља. Сви прснуше у смех и поскакаше са столица.