Ништа, удајте се за Гојка, он је миран човек; ваљда ће се овде станити стално — рече гост и лукаво погледа на нове колеге.

Љубица, изненађена овом смелошћу, поцрвене, али не смеде показати знака љутње, да не увреди овако отресита госта; а Гојко, видевши ово нагло црвенило на Љубичину лицу, обори очи, али му лице засија великом радошћу. »Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити!...« помисли он и погледа крадом Вељу, па опазивши на себи његов поглед, махну му главом као претећи.

Љубицу одједном, после ових злослутих речи Вељиних о тешком учитељском животу, обузе нека плашња, у душу се увуче нека суморност, и она задрхта.

»Шта ово они говоре само о злу, кад је свет тако леп, сунце тако топло и весело греје, срце у грудима тако живо куца и све, све је удешено за лепо пријатно живљење!... Зар ја да не прођем добро, и моја будућност зар да не буде сјајна?... Та ја сам млада, лепа... ја морам бити срећна!« И пред њеним очима пролећу сјајне, дивне слике замишљене будућности, она се смеши тим слатким санцима и у исто време чује како јој се другови громко и весело смеју.

»Какво зло, мисли она даље: само тек да се тако каже. Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело, а њему смех не силази са уста. Море, славан је живот, слатко је живети!...

— Па не хвалите се, госпођице, почетком у раду. Збиља, како иде? Данас сте почели.

— Љутила сам се много. Нисам још... (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао.

Велимир јој стаде говорити о том почетном послу. Говорио је таком сигурношћу и разумевањем, као да је десетине година провео на том раду. Реч му беше течна, жива и одушевљена још приличном дозом идеализма,