Сви троје се насмејаше и ућуташе.

— Па где си, болан, до сад, дед’ причај: где си био, шта си радио? обрте се Веља Гојку.

— Море... шта ја! Ово ми је треће место, него од куд ти овде, кад си био у Подрињу? Кад се пре ожени и чак стече козу!

— Знаш... наша посла! И мени је ово треће место. Само ми необично што ме сад не преместише: научио сам већ да радим сваке године у другој школи, па ми то изгледа као правило, а ово сад изузетак...А кад сам се оженио? — уз пут, брате, бродећи с Дрине на Тимок, уграбих једно девојче... Наша учитељска посла! Све радимо узгред: и женимо се, и сарањујемо децу, и кућимо, и раскућавамо, и умиремо, све онако узгред, уз пут...

Љубица га уплашено погледа.

— Није ваљда баш тако свуда?... То би било страшно зло.

— Е, госпођице, ви сте тек изишли из школске клупе, а ми знамо како се у скамијама идеалише. Полако... биће времена да све видите и да се у свему разочарате.

— Али за Бога, ваљ’да нико не дира оне који се не мешају у политику?

— А зар мислите да се овај грешни колега мешао, па ипак му је ово треће место за три године. Је ли, Гојко?

— Па ти ме знаш: какав сам био у школи, такав сам и остао. А ти сигурно ниси постао мирнији?

— Ја — још луђи! Кога ће да умири ово вечито чергарење, ово терање без кривице и реда!... Море, шта ту!... знаш ли да чак осећам неко задовољство кад потрпам у канате своје прње, па озго уседнем са женом и дететом, а за душему привежемо козу, па терај!... А вама се, видим, не допада такво уживање?