Изиђоше обоје, мало изненађени а и збуњени: у селу су посете врло ретке, па зато оне вазда изазивају неку нервозну бојазан што се ремети ова стална тишина, на коју се човек навикао.

На вратнице уђе висок, плав, сувоњав младић у кратку капутићу и накривљеном меком шеширу на глави. Иђаше кицошки, некако подигравајући у ходу, исправљене главе а погнутих леђа унапред. Одмах се могло опазити да је то отресит, жив, окретан младић. Још с половине дворишта он проговори:

— Кажем ја: није се он могао променити — Гојко као Гојко, остао »млада«!, к’о што је и у школи био... Дакле нове колеге! Част ми је... Велимир Крстић... и он се учтиво рукова са Љубицом. За то време Гојко весело узвикну:

— Веља, Бога ми!... Ја гледам, па чисто не верујем.

Они се обојица загрлише и пољубише.

— Ја се чудим јуче о коме то мој кмет говори: неће да ми купи десетне мере зато, што брезовичка учитељка скупља скоруп у највећу цименту, а са мањима фамулус захвата воду...

— Гле ти паксијана како ми опорочава моју очигледну наставу, насмеја се гост, па се обрте Љубици. — Како вам се свиди прво место, је л’ прво?

— Да, сад почињем.

— Колегу ћете имати доброг, за то вам јамчим. Ми смо га у школи звали младом, јер се све неког белаја стиди... Ено га, видите, зацрвенео се па обара очи. Још да му није ове густе брадурине — зло!

— Шта ћемо сад, чиме да те частимо? рече Гојко нудећи га у исто време столицом, коју је Стојан изнео. — Ја сам ти бећар, додаде он гледајући Љубицу преко очију.

— А што гледаш госпођицу, насмеја се гост, кад ти она не може злу помоћи.