марамом и дувати уснама, као да је неки велики терет носила. И Гојко пусти своје ђаке, па јој приђе, смешећи се:

— Шта... не иде вам све као подмазано?

— Ман’те се... Кад бих знала да ће овако ићи целе године, бацила бих све још сад.

— Хе... а нисте још ништа ни почели. Полако!... сваки је почетак тежак.

— Али, молим вас, ко може да се не љути кад види овако мало дете, а препредено и ширет к’о и чича Стојан. Ја га опомињем што је немирно, а оно се осврће на другове, као да и оно тражи ко је то немиран.

— Ха-ха-ха... Па то су најобичније појаве у школи; то већ не сме никако да вас љути, јер ће вам се понављати онолико пута колико имате часова рада у школи.

— Мора, братићу!... настави Стојан са кућњег прага. — Замахни на псето, оно ће се крити да га не удариш, а некмо ли дете. Тако је, братићу мој!

— Оно види да ја нећу да га ударим, па што се крије!

— Хе, братићу, кад би оно знало шта ти мислиш. Него оно к’о вели: дај да бацим кривицу на другог, ако се може; боље нека бриде туђа леђа него моја. А за мене што велиш, госпођо, — грешиш се много: ја сам ти једна пука простачина и не знам ти за политику баш ни мало. Ја, братићу мој, само знам да слушам моју господу и да им будем веран, а мени неће бити рђаво од њихне стране. Тако је то, братићу мој.

Гојко и Љубица се згледаше и насмејаше.

После подне таман почеше рад, а уђе Стојан и јави с прага:

— Ево иде учитељ брезовички.