путника у варошком оделу, пођоше к њему, али пришавши близу, стадоше. И они се зачудише необичну изгледу његову.

Беше то човек од својих двадесет и пет и шест година, црне густо обрасле браде, која се од половине на ниже преливаше у затвореножуту боју; висока и отегнута чела, дугих спљоштених образа, црножутих страшљивих очију, које ретко, врло ретко, гледају човека право, но већином стоје под обореним капцима. Цело лице му имађаше израз заплашене, дуго гоњене, уморене звери, која се одједном нашла међу својима, ну ипак се окреће око себе бојажљиво. Пажљив посматрач опазиће из очију му праву сањалачку душу, која живи више маштом но разумом. Тело му беше несразмерно развијено: руке дугачке, допираху до колена, ноге кратке са наврнутим стопалама унутра; цео му стас беше неприродно накривљен у страну.

Путник се још једаред обазре на село, па онда баци на земљу неку вунену струку са својих леђа и седе на њу. Тек тада, опази чобане, који га пажљиво посматраху. Он подиже главу и махну руком на њих:

— Еј, море... одите овамо!

Деца се згледаше; по неко се засмеја гласно, заклонивши главу за леђа другарева...

— Има ли који ђак међу вама?

— Еве... овај, пружише деца прст на једнога.

— Оди, ђаче, овамо; оди, ја сам учитељ.

Деца се зачудише. Видело се да су све друго очекивала, само не то, да ће им се овај прљави, криви путник приказати као учитељ. Опет се неки засмејаше, а један довикну:

— Бијеш ли ти ђаке?

— Бијем неваљалце, а добру децу волим, одговори учитељ и скрену очи на ђака, који му прилажаше.