разлеже песма: »Паун пасе, трава расте; пајо, пауне..." Деца поискакаше из клупа као јарићи, па се окупише око прозора, а неки беху поумили и да изиђу напоље. У прво време и Љубица стаде зачуђена и посматраше како се вије и таласа велико дечје коло, а у средини стоји Гојко сасвим друкчији, достојанственији, па показује нешто једном дечку, који је сео у средини кола.

»Бог га видео, кад их пре научи песми! помисли Љубица. — Види се да је нису знали до сад: ено још их учи како се то игра«. Затим се окрете својим несташцима и строгим тоном врати их на своја места. Деца се уплашише од њеног строгог израза и тона, па се свако укрутило, гледа је право у очи и не трепће. Она виде да је погрешила, али осети да не вреди сад исправљати погрешку, пошто ће до подне учинити још неколико, можда и већих; — она то зна.

— Како се зовеш ти, мали, што се једнако обрћеш? запита она једно ђаче, које јој паде у очи као несташно. Сва деца из тога круга, у који је она гледала, стадоше бојажљиво погледати час на њу час једно на друго, чудећи се коме се то она обрнула.

— Ти, мали, ти... ти! пружи она руку на опаженог несташка и гледаше га строгим јасним погледом.

— Је л’ ја? рече малишан седећи и даље и гледајући зачуђеним погледом час десно час лево око себе. Његов поглед као да хтеде рећи: »ама вараш се ти, биће да је то који други што год погрешно; а видиш, ја седим миран ка светац.«

— Устани!... викну она оштро, па се одмах затим трже и узе благ тон. — Кад год ја што кажем коме ђаку, он одмах треба да устане, па да ми стојећи одговара.

Досади јој се ова напрегнутост мозга; ово што се непрекидно мора мислити. Она изведе децу на двориште, пусти их да се протрче а сама се стаде брисати