не користи овом приликом и не узме право из њене руке зреле плодове? О, какву топлоту осети у њеној руци, како су меки, како ли нежни они једри пуначки дланови!... И то он осети само за један миг, док узе шљиве са њене руке.

Ну Гојко нађе да треба и њему што рећи, да је незгодно ово дуго ћутање, па се обрте сапутници:

— Видите тамо далеко... тамо хеј, где се савија свод небесни, видите у густој магли дугачке планинске венце... од тих венаца дижу се ближе овамо сниска брда и хумови. Под њима тече моја шумна Морава...

— А, ви сте Моравац.?

— Да, одговори он, а из очију му нестало оне сањивости, па бије из њих живи јасни огањ. Он беше веома задовољан, што му овако лепо испадоше ово неколико речи.

Љубица га погледа пажљиво. »Та он је красан човек, добричина, рече она у себи, али шта ћеш му кад је овакав, јадник. Но ништа, бар ћу са те стране бити мирна, јер и њих има свакојаких.«

— Извините, молим вас, али знате: нас новаке све интересује, обрте му се она, гледајући у земљу. — Какве сте оцене добили до сад?

— Све одличне, одговори он оним благим тоном у коме нема ни мало хвалисавости.

Љубица га погледа са немим поштовањем.

— Да ли је много тешко постићи такав успех?

— Па није лако... Треба радити непрестано и с вољом. А са самим првим разредом треба свакад постићи одличан успех; то није много тешко.

— То значи да ја до године на испиту треба да добијем петицу?

— Па... требало би... рече он, смешећи се и гледајући у далеке планинске венце. — Гледаћемо да добијете... Ја ћу вам бити на услузи свакад, кад ви зажелите.