то могло и ове године проћи без мапе. Највише га је у том уверењу држала ова околност:

— Како је господин Драгољуб целе године радио без мапе, па опет добио петицу!

И за децималне мере он нађе згодан одговор:

— Море, шта ће ти онолика цимента? Гледам у брезовичкој школи вамилијаз све са њима за’ита воду са извора, па испушта једну по једну у извор и тамо пропадну. А у ону највећу учитељка купи павлаку од козе. -Јок, то ми нећемо!...

— Слике, велиш, а какве то? — Курјака, лисице... Хо, мој брате, да ти донесем каквих хоћеш кожа, па к’о живо звере!... Шта ће ти контраве!... настави кмет и засмеја се слатко.

— Та није код нас школа од јуче, допуни га ћата;, знамо ми шта школи треба а шта је сувишно. Знате, обрте се он учитељици и заусти нешто да каже, ал’ она плану и прекиде га:

— Молим вас, шта ћете ви овде, ко сте ви?... Зашто се плећете у оно што не разумете и што није ваш посао!...

— Ја, знате... списак потребних ства... ствари да саставим, замуца изненађен и застиђен кицош. Беше поцрвенео од срамоте, па не зна куд ће очи.

Гојко превалио своје велике сањиве очи, па не може да се начуди, а Љубица оштро одговори:

— Школски одбор има свога деловођу, а ви у школи немате никаква посла.

— Молим опростите... Ја, знате, ’нако... стаде муцати пренеражен ћато. Јадно његово рањено срце!... На првом љубавном кораку мораде наићи на овако унижење...

Кмет и ћата одоше, чудећи се белају што их снађе, а учитељи остадоше још у школи. Чича Стојан, чим