— Рачунаља... а шта му је то? пита је кмет, као бајаги зачуђен.

Љубица му објасни; рече и колико ће коштати.

— Бог с тобом, госпођо, што ће нам то! Кажи ти ђаци нек ти донесу по торбицу ораја (сад се баш крљуштају и много су лепи за јело), па рачунај са њима колико год хоћеш.

— Господин Драгољуб је, уплете се Богосав, сек’о прутиће, па их пуно наређа по асталу... Неки му се ломе, а неки остају цели. Са њима је он једнако рачунао.

— Море, знаш ли онога ономлањског, Светислава. Узе од мене велике кромпире (а беху ми родили и раскрупњали се за причу) па наређа на штап ко врапце... Дао сам му пун џак... Море довије се човек у нужди, још како!

— Мени није невоља да се тако довијам, одсече се Љубица. Од мене ће на испиту да се захтева сто чуда, а ја од вас захтевам све школске потребе.

— Сиротиња смо, госпођо, стаде кмет увијати полуиронично, смејући се у себи и чудећи се смелости овог девојчета. ’Натема је... помисли он, а ви’ш овај не уме ни да обели!« Не може народ да издржи оволике терете...

— А ви затворите школу. Јавите министру да не можете издржавати школски прирез, па нек вам затвори обадве школе.

— Е, моја госпођо, ко би онда смео жив изићи капетану пред очи!

Тако редом разгледаше све шта би као требало набавити за први разред, па пређоше код Гојка. За његову мапу опет беше доста говора, и ако кмет признаде, да му је »левизор« због мапе начинио »премедбу« и да му је капетан строго наредио да још летос мапу набави. Ипак он покушаваше не би ли се