— Ја изиђох мало међу децу, а ви гледајте ту: ако наиђе какво кретенасто, немојте га уписивати, шапну му она.

— Ето... видите како то иде, одговори јој он, гледајући је право у очи, јер она разгледаше уписницу. Гледаћемо...

Она изиђе у двориште. Пролазећи кроз ходник, смишљала је како ће да викне децу, да их окупи око себе, али чим стаде у дворишту, опколише је жене са децом. Она поцрвене и збуни се, а жене почеше запевати: стадоше богорадити да им испише дете, јер су инокосне, па им нема ко помагати у раду. Неке се заклињу да им је то дете једина мушка глава и свечар у кући...

»Шта је то... шта хоће ове жене?... Да ли ја то добро чујем! Па овде готово сви доводе децу под морање. Је ли то та српска жудња за просветом, за »другим очима«, о чему се тако лепо говори у народним пословицама?... Јаднице!«... Беше јој жао ових глупих ширета — жена, јер она не познаваше њихово стање ни намере. Она им одговори пријатељски:

— Ваши људи тамо уписују... они вас знају најбоље, па њих и молите.

Она ступи међу гомилицу ђака, који оставише игру и окупише се око ње. Хтеде се понашати са њима другарски, пријатељски, али осети да јој њена урођена грубост неће то допустити. Толико се кидала због те своје зле особине, која јој сметаше и као девојци, а већ у толико више као васпитачици. Паштила се да се навикне на лепо опхођење, на милостиве, пријатне речи, али при најмањој неповољности, она ипак плане и испољи јасно своју простачку грубост.

— Играте се, децо!... Шта сте се то играли?

— Крпигуза, одговори један смелији дечак.

— Зар не знате лончића?