— Јесте ли гледали учионице? Колицна је моја, а кметови спремили педесет ђака. Неће моћи сви стати.

— Стаће... може и више, одговори он и насмеја се.

— Знам, али то не ваља; не одговара захтевима хигијене ни науке...

— Ха-ха-ха... насмеја се Гојко гласно. У Орловици, а и по осталим селима, још немају ни појма о хигијени. Треба власт да их научи... Без силе не иде...

Уђоше у школу, прво у Гојкову учионицу. Соба беше пространа, али рђаво окренута, те не допираше унутра довољно светлости. Скамије старе, рађене још пре двадесет пет година; свака се искривила, раскламитала... Љубица седе на предњу клупу и одмах се разлеже шкрипање, пуцкање суве даске.

— Охо, имаћете добру музику на предавању, рече она и диже се са клупе. Ух, мрачно, незгодно!... У такој соби не мили ми се никакав рад.

— Ваша је много светлија и веселија.

— Јесте; хајдемо сад тамо.

Изиђоше обоје и прошавши кроз велики простран ходник, уђоше у мању, светлу, лепо окречену собицу. Љубица иђаше напред поскакујући, а кад отвори врата од своје учионице насмеја се весело и стаде певуцкати неку песмицу.

Пред школом се зачу разговор; поред прозора промакне по неки старији ђак. Људи почеше долазити.

После пола часа заседе цео школски одбор у школи и поче да уписује нове ђаке. У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана. Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра. Уђе један сед старац, погрбљен, безуб, замагљених очију, уведе једног вижљастог заплашеног дечка, који звераше по соби као дивљаче.