— Видећете, настави она, у школи немају ништа: у првом разреду ни табле, ни рачунаљке, ни стола, просто ништа.

— Код мене ни мапе, ни метарских мера, ни слика... Али ми је најгоре за мапу: не знам како ћу без ње.

— Цртајте на табли.

— То већ и онако морам... поједине округе, али опет не иде то тако... без целе мапе.

— Ми ћемо замислити да смо међу дивљацима, па ћемо се домишљати од сваке руке, рече она и зацену се од смеха.

Гојка обузе пријатна топлина: мило му што она сама везује своју судбину за његову, па и он развуче уста у широк весео смех. Погледа је и би му веома по вољи њено весело, насмејано лице. »О, па ми ћемо овде лепо и весело, живети« помисли он, али не смеде исказати своју мисао гласно.

— Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући. Он смотри тај поглед па се још више збуни, али ипак одговори:

— Три године, ово је сад четврта.

— Нисте ваљад’ испит положили, те сте још привремени?

Гојко поцрвене и најволео би да могаше тог часа у земљу пропасти. Сад му беше најтегобнији тај положај, због кога је и иначе трпео доста.

— Јест... болест ме смела. До године ћу имати право да се јавим на практични испит.

— Где ви је чича Стојан? обрте она разговор, видевши да му то пада тешко. Како вам се чини? — Смешан чича. Не знам само да ли ће моћи радити.

— Ширет велики, одговори он и предахну, као да свали с плећа велики терет. Оде да купи што за ручак... после неће моћи, кад почнемо рад.