III.

Учитељица се журно приближаваше школи. Учинило јој се да се одоцнила, и ако тек беше сунце огрејало. Данас је ишла са чистом и ведром душом, са оним истим сјајним идеалним мислима, којима се највише бавила у школи. Срце јој беше препуно милине и неке јаке младачке жудње за радом... Бујна младост ври, живот, пун силе и одушевљења, кипи и тражи где да излије своју сувишну снагу. Отуд толика воља за радом. Нестаде јучерањих себичних мисли; душа оживе новим животом, као и ово сунце, што огреја благом подмлађеном светлошћу.

Ко се не сећа с каквим је осећањем ишао први пут на своју нову дужност!;... Колико је ту помешано милине са неком полусмешном збиљом и важношћу. Друкчије и не бива: право из школске клупе, испод родитељског и школског туторства, одједном постајеш господин, који има под својим туторством многе младе душе. Груди се надимају од жудње, срце куца јаче и веселије, а ти у себи узвикујеш: Камо рад? дај да се ради!...

Улазећи у школско двориште, Љубица опази како се Гојко нешто устумарао пред својом кућицом. Она помисли да се то и он жури за послом. Међутим Гојко је до сад спокојно шетао по трави, и тек кад је њу спазио, почео је немирно тумарати, као да је у неком послу. Она му приђе слободно, као да су стари познаници и смешећи се поздрави га:

— Добро јутро! Како у новом стану?

— Добро јутро желим. Тхе... кад није боље...

— Види се да ми нисмо за село: треба, са њима бити друкчији.

Гојко се усуди да је погледа, али се одмах трже и обори очи, јер осети на себи њен ватрени поглед.