— Не знам шта ви говорите.

— Ехе... па онај криви. Ваш нови учитељ...

— Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао намет, а неком, место памети, зализану главу... рече она иронично, не прикривајући своју мисао, па убрза кораке те ћата поче изостајати.

»Ако ми се још и овај наврзе на главу, имаћу муке. Ту ми нико не поможе: одмах ће појурити у министарство тужбе, доставе... Хај-хај да горка хлеба!... Али опет ваљда ће Бог помоћи. Нисам ја ни прва ни последња на овом путу... Али он... ух, све би друго лако, само да је он друкчији.« Тако мислећи стиже у свој стан. Беше то проста сеоска кућа са једном великом собом и »кућом", а према великој соби беше преграђена једна мања, коју су укућани звали оџаклија, и ако у њој не беше оџака. Ову оџаклију заузела је Љубица и већ уредила у њој свој скромни намештај: ногаре са новом сеоском постељом — шареницама и губером; сто, једна плетена столица, ковчег са рубинама, на прозору беле платнене завесе; на дувару обешена цела гардероба и покривена чистим застирачем. Чим уђе у собу, девојка се скиде, па обуче једну шарену сеоску сукњу, на леђа метну јелече, па изиђе да справи себи што за вечеру.

...А Гојко посматраше како се чича Стојан превија око његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па сад тапка рукама озго и гледа неће ли се наћи какав трн или дебља стабљика, да не жуљи ноћу господина. Радећи то, чича једнако објашњава свој покрет, а по неки пут баци оштру »примедбу« на данашњи догађај.

— Е, ти си се ту згунторила... нећемо тако, братићу, да ми ноћас жуљиш господина. Јок. Уморан човек, путовао цео дан, па треба лепо да се одмори.