на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.
Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.
Небо је било ведро. Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца. Владала је жестока запара. У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире. На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.
Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.
На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена. То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица. Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима
