век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате. Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео. Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала. Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше. Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини. Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета! Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је