рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу! Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица. Нека је слава Богу! А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“

И Ристивор леже и у брзо захрка опет. Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.

V

После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски. Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.

Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе. Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града. На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху. И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела. Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже. Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме