му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник. Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.

Сад Иван дође к себи. Скочи на ноге и викну:

„Ристиворе! Ристиворе! Брате! Јуначе! Тако ти славе, устај!“

И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.

Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:

„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“

„Није, брате, него пусто глухо доба! Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.

„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња! А где си је видео?“

„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“

„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“