светлост Иван никада дотле у своме животу није видео. Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити. Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера. Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже. Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.

И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија. Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије. Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима. Уставила се на прагу. Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав. Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе