да и не може бити друго него да ће Срби победити. И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех. Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.

Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово. Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи. Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега. Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,

Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати. До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу. Такву