једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.

Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити. Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше. Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца. По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!

Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке. Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском. Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?! Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли! Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао