„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“

„Како да нема? Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри! Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“

И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.

Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише. Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака