затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца! Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији. Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!

Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака. Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“

„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.

„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка. Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати. Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“