сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња. Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела. Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило. Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу. Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси. У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година. Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.

Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати. То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула. Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је