Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.

Леже сваки на своју постељу. Између њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело. Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу. Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.

Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића. Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне. Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине! И још како дворкиње причају како често