у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида. Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора. Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини. А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.

Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање. Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.

Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија. Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“

Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле. Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:

„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести: Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено