Румени образи кнежеви прогрушали се модрином. Са чела обојице киптио је зној.

Тада им Ристифор приђе.

„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа! Рекао бих да вам нешто довикује!“

„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“

И пустише се и раставише се. Оба задахтала од тешких напора. Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца. И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.

„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“

„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“

И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде. Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави