о једном погодимо! Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“

„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене! Пази!“

И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно. Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.

Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“

„Не знаш ти њих! Још су они као ђачад манастирска! Нека их док се мало поуморе!“

И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне. И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“

Већ по дуже трајаше то хрвање. Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело.