и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом! Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође! Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!

„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“

„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“

„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“

„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“

„Немој да бројимо године! Дај да меримо снагу|“ рече поп.

Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:

„Ходи, попе, да меримо снагу!“

„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено