ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.

„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском. Добар си поп, али си грешан човек. А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.

„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.

„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.

„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово! Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете. Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете! И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“

Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.

„То је твоје масло! Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу! Али нећеш, попе, куд си наумио! Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“

„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“

„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом