хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“

Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:

„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе! Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили. А сада као да је и мање јунака и мање светаца! Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!

„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није! Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих! Онда би и наш поп Каритон светац постао! Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо. Тако је то, мој попе Каритоне!“ .

„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да