треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.

„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима. И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче! Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока! И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем! Ево ти се исповедам! Ево ти нож којим те хтедох убити! Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што