а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“

„То треба да чујеш, млади властелине, како је било. Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича. Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“

„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“

„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао. Ето чуј један од многих доказа. Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате. Дед га мој гости овде три дана. Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије. Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта! Кад