младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“

„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“

„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“

„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.

„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.

„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“

„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали! Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.

Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:

„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици? Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине,