колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју. Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено. Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била. Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.

Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса. На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама. За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван. Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.

„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез