некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати. Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!

Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси. Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.

Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора. Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви. Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.