III

Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска. У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча. На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало. И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска. На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.

Причало се много шта о чудотворству те иконе. Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне. У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки. Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба