образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко! Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“

Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:

„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна! Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи! Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“

У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.

„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете? Хајде, кнеже, време је!“

Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.

Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.