други неки јунак води кнеза Орловића војску! Је ли тако, Боре?!“

Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.

А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза. Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића. Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим. А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:

„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг! Грлећи старца Боре рече:

„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем! Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“

Старац сад пољуби свога унука у оба