то на страну! Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише! Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“

„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете! Не може он да води војску нашу!“

„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година! Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“

„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!... А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?! А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци. Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих